Socijalna anksioznost – simptomi, uzroci, kako je prevazići

Šta je socijalna anksioznost?

Socijalna anksioznost je intenzivan i uporan strah od socijalnih situacija u kojima osoba može imati osećaj da je drugi procenjuju, posmatraju ili kritikuju. Prema DSM-5, taj strah je veći od stvarne „opasnosti" situacije i može značajno da ometa svakodnevni život, posao, odnose i lični razvoj.

Drugim rečima, nije u pitanju samo trema ili nelagodnost. Kod socijalne anksioznosti osoba često unapred brine kako će delovati, šta će reći, da li će se osramotiti i šta će drugi misliti o njoj.

Situacije koje često izazivaju socijalnu anksioznost

Socijalna anksioznost se može javiti u različitim svakodnevnim situacijama. Nekome je najteže da govori pred grupom, na sastanku, prezentaciji ili času. Nekome je izazov upoznavanje novih ljudi, javno iznošenje mišljenja ili razgovor telefonom sa osobom koju ne poznaje.

Anksioznost se može javiti i u situacijama koje spolja deluju „obično", kao što su jelo ili piće pred drugima, korišćenje javnog toaleta, zakazivanje pregleda kod lekara ili termina kod frizera, odlazak na kafu, izlazak, zabavu ili druženje.

Za neke osobe posebno su teške situacije u kojima treba da se zauzmu za sebe, kažu „ne", izraze neslaganje ili uđu u asertivnu komunikaciju.

Simptomi socijalne anksioznosti

Socijalna anksioznost se ne dešava samo „u glavi". Ona se često oseća u celom telu, u mislima i u ponašanju.

Telesni simptomi

Pre ili tokom socijalne situacije mogu se javiti crvenjenje, znojenje, drhtanje, ubrzan puls, pritisak u grudima, suvoća usta ili osećaj da glas podrhtava. Neki ljudi osećaju mučninu, stezanje u stomaku ili potrebu da što pre izađu iz situacije.

Ovi simptomi mogu biti neprijatni sami po sebi, ali dodatni problem nastaje kada osoba počne da se plaši da će ih drugi primetiti.

Misli koje prate socijalnu anksioznost

Kod socijalne anksioznosti često se javljaju misli poput:

• „Svi me gledaju i vide koliko sam nervozna."
• „Reći ću nešto glupo."
• „Ispašću smešno."
• „Niko me neće prihvatiti."

Često se javlja i takozvana post-mortem analiza situacije. To znači da osoba satima, nekada i danima, vraća razgovor u glavi i pita se šta je pogrešila, kako je zvučala, da li je nekoga uvredila ili da li je ostavila loš utisak.

Ponašanja koja održavaju problem

Kada je strah jak, prirodno je da osoba počne da izbegava situacije koje ga pokreću. Kratkoročno, izbegavanje donese olakšanje. Dugoročno, međutim, ono često pojačava socijalnu anksioznost.

Pored izbegavanja, česta su i takozvana sigurnosna ponašanja. To može biti tiho pričanje, izbegavanje kontakta očima, unapred planiranje svake rečenice, dolazak sa „sigurnom osobom" koja vodi razgovor ili konzumiranje alkohola pre događaja kako bi se smanjila napetost.

Iako ova ponašanja deluju kao pomoć, ona često sprečavaju osobu da stekne novo iskustvo i vidi da može da izdrži socijalnu situaciju bez katastrofalnog ishoda.

Socijalna anksioznost, stidljivost i introvertnost nisu isto

Važno je razlikovati socijalnu anksioznost od stidljivosti i introvertnosti.

Stidljivost je čest i uglavnom blag obrazac ponašanja. Osoba može osećati nelagodnost u nekim situacijama, ali to obično ne ometa značajno njen svakodnevni život.

Introvertnost nije problem, već osobina. Introvertna osoba može biti socijalno vešta, ali joj više prijaju mirnije situacije, manja društva i vreme za sebe.

Socijalna anksioznost je nešto drugo. Ona podrazumeva intenzivan strah koji ograničava osobu, izaziva jak stres i često vodi u izbegavanje ljudi, prilika i iskustava koja bi osobi zapravo bila važna.

Mogući uzroci socijalne anksioznosti

Socijalna anksioznost obično nema jedan jedini uzrok. Najčešće nastaje kroz kombinaciju temperamenta, ranih iskustava, porodičnog okruženja i kasnijih životnih događaja.

Kod nekih osoba postoji genetska predispozicija ili osetljiviji temperament. Kod drugih su važnu ulogu imala rana socijalna iskustva, kao što su ismevanje, odbacivanje, vršnjačko nasilje ili kritika u porodici.

Preterano zaštitnički ili izrazito kritični roditelji takođe mogu doprineti razvoju straha od greške, odbacivanja ili isticanja.

Iz ugla Transakcione analize, osoba može nositi životni skript sa porukama poput: „Ne smeš da pogrešiš", „Ne ističeš se", „Ne dozvoli da te vide" ili „Moraš uvek da ostaviš dobar utisak". Takve poruke vremenom mogu postati unutrašnji pritisak koji prati svaku socijalnu situaciju.

Ponekad je dovoljan i jedan snažan događaj, na primer javno ismevanje u pubertetu, da se strah „fiksira" i počne da se ponavlja u sličnim situacijama.

Šta psihoterapijski rad može da donese

Rad na socijalnoj anksioznosti počinje razumevanjem obrasca. Važno je videti kada se strah pojavio, šta ga danas pokreće, koje misli ga održavaju i šta osoba radi kako bi se zaštitila.

U radu se često obraća pažnja na unutrašnje glasove. U Transakcionoj analizi to može značiti prepoznavanje Kritičkog Roditelja koji napada, osuđuje ili posramljuje, kao i Adaptiranog Deteta koje se povlači, plaši i pokušava da ne pogreši. Cilj nije da se osoba „natera" da bude drugačija, već da postepeno razvije sigurniji i blaži odnos prema sebi.

Važan deo rada može biti i trening asertivnosti. To znači vežbanje rečenica koje mnogim ljudima sa socijalnom anksioznošću zvuče teško, kao što su: „Ne", „Ne slažem se", „Nisam sigurna šta mislim", „Treba mi vreme da razmislim" ili „To mi ne odgovara". Ove vežbe se mogu raditi na seansi, u sigurnom i podržavajućem prostoru.

Postupno izlaganje je još jedan važan deo rada. Ono se ne radi naglo, nasilno niti bez pristanka. Ide se korak po korak, od manje zahtevnih ka težim situacijama, tako da osoba postepeno gradi osećaj da može da izdrži nelagodnost i ostane prisutna.

U terapiji se razmatraju i „šta ako" scenariji. Šta ako se zbunim? Šta ako pocrvenim? Šta ako neko primeti da sam nervozna? Kada se ti strahovi razlože, često se pokaže da ni najneprijatniji ishod ne znači katastrofu, odbacivanje ili kraj odnosa.

Dugoročno, cilj rada nije samo da osoba „bolje funkcioniše" u društvu, već da njeno samopoštovanje ne zavisi toliko od tuđe reakcije, pogleda ili procene.

Kada je dobro uključiti i psihijatra

Kod ozbiljne socijalne anksioznosti, naročito kada ona onemogućava posao, odnose, školovanje ili svakodnevno funkcionisanje, korisno je uključiti i psihijatra.

Psihijatar može proceniti da li je potrebna kratkotrajna ili dugotrajnija farmakoterapija, često iz grupe SSRI lekova, kao podrška psihoterapijskom radu. Lekovi nisu zamena za terapiju, ali kod nekih osoba mogu smanjiti intenzitet simptoma dovoljno da se lakše radi na dubljim obrascima.

Povezani sadržaj

• Detaljan članak: Socijalna anksioznost – prevazilaženje
• Samopouzdanje
• Anksioznost

Za koga je ovaj vodič

Ovaj tekst je za vas ako primećujete da izbegavate socijalne situacije, iako biste želeli da u njima budete prisutni.

Može biti koristan i ako strah od tuđe procene utiče na vaš izbor posla, partnera, prijatelja ili načina života.

Takođe, ovaj vodič je za vas ako ste spremni na postepen rad. Socijalna anksioznost se obično ne menja preko noći, ali se uz dobar pristup i podršku može značajno ublažiti.

Kada čitanje nije dovoljno

Ako mesecima ne izlazite iz stana, ne idete na posao ili ste gotovo potpuno prekinuli kontakte sa ljudima, važno je potražiti kombinovanu podršku. U takvim situacijama najčešće je potreban psihijatar uz specijalizovan psihoterapijski rad.

Ako uz strah od socijalnih situacija imate i misli o samopovređivanju, sledeći korak treba da bude krizna pomoć ili pregled kod psihijatra.

Ako su izbegavanje i strah povezani sa konkretnim traumatskim događajima, kao što su nasilje, javno poniženje ili dugotrajno zlostavljanje, moguće je da trauma pristup bude važan deo rada ili prvi korak u terapiji.

Izvori i reference

Klinički opis socijalne anksioznosti i preporuke za rad zasnovani su na sledećim referentnim izvorima:

• American Psychiatric Association. (2022). Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (5th ed., Text Revision) – Social anxiety disorder (300.23). Washington, DC: APA Publishing.
• World Health Organization. (2024). International Classification of Diseases (11th Revision) – Social anxiety disorder (6B04). icd.who.int.
• Mayo-Wilson, E., Dias, S., Mavranezouli, I., Kew, K., Clark, D. M., Ades, A. E., & Pilling, S. (2014). Psychological and pharmacological interventions for social anxiety disorder in adults: a systematic review and network meta-analysis. The Lancet Psychiatry, 1(5), 368–376.
• Hofmann, S. G., & Otto, M. W. (2017). Cognitive Behavioral Therapy for Social Anxiety Disorder: Evidence-Based and Disorder-Specific Treatment Techniques (2nd ed.). Routledge.

Citati su navedeni u svrhu informisanja. Pojedinačni ishodi terapije zavise od mnogih faktora i razlikuju se od osobe do osobe.